Rešavanje problema

U većini naših života, verovatno ima perioda kada se stvari raspadaju takvom očiglednom konačnošću da smo prisiljeni da odustanemo od naših prihvaćenih društvenih identiteta i vratimo se Kući jedinom identitetu koji preostaje, a to je - Ko smo mi zaista. Ta iskustva mogu biti izvor saveta, koji se često daju na seminarima o "Gledanju", da je dobar način da se setimo Ko smo mi, da imamo probleme. Jer, kada naši životi ne funkcionišu, čak i na manje ekstremne načine, uvek možemo naći utočište gde nema ničega što bi krenulo naopako.

Međutim, po mom iskustvu, problemi me ne vode uvek Kući; to nije nešto što je uobičajno. A i nemam samo nekoliko problema. Ponekad, moj svet izgleda poplavljen njima. Zbog toga sam osetio potrebu da nađem neki način koji bi mi pomogao da se vratim Kući kada se suočim sa nekim problemom. Pošto su za mene najefikasnija pomoćna sredstva vežbe na seminarima - gde moram da eksperimentišem, a ne samo da razmišljam - pokušao sam da sastavim vježbu (koristeći dijelove postojećih) koju mogu da koristim kao vodič kada je život težak. Ostatak ovog eseja provešće vas kroz vežbu kao da je praktikujete. Naravno, maksimalno ćete je iskoristiti ako je izvedete, nakon što je pročitate.

Na početku, izaberite neki problem koji imate. Možete ga napisati na parčetu papira, pa držati papir u levoj ruci, ili možete zamisliti da vaša leva ruka predstavlja problem. U svakom slučaju, podignite levu ruku pod uglom od oko 45 stepeni ispred vas, malo ulevo, i pogledajte problem tamo napolju na udaljenijem kraju vaše ruke. Obratite pažnju na to koliko je složen, kako je privremen, u smislu da ima početak, i kako je parcijalan, u smislu da, iako može da izgleda veliki, on se zapravo pojavljuje na još većoj pozadini. Isto tako, primjetite da inspiriše ili privlači vaša osećanja anksioznosti ili depresije, ili hrabrosti i odlučnosti. Ali, pre svega, primjetite da je problem tamo u svijetu na krajnjem dijelu vaše ruke.

Drugi korak, dok još uvek gledate na problem na krajnjem delu vaše ruke, je da usmerite pažnju duž ruke, nadole preko lakta, sve do nejasnog ramena na dnu slike, a zatim van slike u Prazninu. Da li je na bližem kraju vaše ruke glava, ili druga ruka ili bilo šta drugo što drži ili se suočava sa nekim problemom? Zar nije Prostor iz kojeg gledate tako prazan i jasan da ovde nema ničega što bi moglo da pođe naopako; drugim rečima, zar nije bez problema? Zar nisu osećanja u vezi sa problemom povezana sa problemom, a ne sa Prostorom. Zar ne dolaze i odlaze sa problemom? Bez obzira na to koji je problem u pitanju, zar ne možete poći nadole, od problema i svih njegovih implikacija sve do olakšanja i utočišta onoga Ko ste vi? Opsednuti, da tako kažem, problemima, zar ne živite u neosvojivoj tvrđavi vaše stvarne prirode?

Ovo posmatranje ne uklanja problem, ali ga postavlja tamo gde pripada i gde se najbolje može razmotriti. Postaje jasno da je Ovde moj identitet i da je tamo problem, a da Ko sam ja - i moje pravo samopoštovanje - nije na milosti i nemilosti nekog zbunjujućeg ili uznemirujućeg problema sa kojim se suočavam.

Ovo uopšte nije izgovor za ignorisanje ili poricanje problema. Baš dok nastavljate da gledate vašu levu ruku, dok se spuštate u prazninu u vježbi, držite na oku problem, ali iz perspektive bez problema. Nije to ni način da se odreknete vaših problema. Vaša ruka, sa šakom na kraju, koja drži problem, kao drvo je koje raste iz praznine.

Koreni problema leže u osnovi vaše prave prirode, a kada vidite Ko ste, spuštate se niz drvo do korena problema, ne penjete se i ne udaljavate se od njega. U suštini, problem nastaje ovde; Praznina je važna za problem kao što je korenje za drvo.

Da li, ipak, postoji opasnost da moje spuštanje u Prazninu bez problema postane pad u zamku kvijetizma i rezignacije? Ne postoji, ako i dalje razlikujem udaljeni kraj i bliski kraj moje ruke. Zato što, nakon što sam se spustio niz ruku do Praznine bez problema, ne mora da znači da sam ispustio problem iz ruke. Moja ruka i dalje drži problem, i ja ga i dalje posmatram i radim na tome da ga rešim na najbolji mogući način, koristeći bilo koji sredstvo koje mi je na raspolaganju. Istovremeno, međutim, primećujem nešto sasvim drugačije na bliskom kraju ruke: ovde, ne samo da nema problema za držanje, već nema ni šake kojom bih ga držao. Ovde, ne mogu da ga pustim, jer ga nikada nisam držao. Nema ruke, nema stiskanja, nema oslobađanja stiska. Baš kao što je u pogledu ljubavi, moja priroda da budem otvoren, tako je u vezi sa problemima moja priroda da se predam – i to na takav način koji olakšava rešavanje bilo kojeg problema tamo napolju, gdje se problemi rješavaju.

Treći i poslednji korak u ovoj vežbi odnosi se na ovaj dvostruki aspekt problemi - rešenja. Dok držite levu ruku gore, podignite desnu ruku pod približno istim uglom, ali malo udesno. Pogledajte je i zamislite da predstavlja moguće buduće rešenje problema u vašoj lijevoj ruci. Obratite pažnju na to kako će rešenje neizbežno biti privremeno, podložno reviziji ili pojednostavljivanju i na kraju zastarelo. I baš kao što problem privlači osećanja, isto to čini i rešenje: osećanja uspjeha, povjerenja ili olakšanja. Ali ispod svih tih osnovnih karakteristika, skrivena je činjenica da se rešenje (kao i problem) nalazi tamo napolju u svetu, na kraju vaše ruke. Spustite ruku u Prazninu i otkrićete da je vaša prava priroda bez rešenja, kao što je bez problema. Ne samo da ste bez problema, već ste i bez rešenja! I baš kao što ste u korenu problema, tako da ste i na izvoru rešenja. Kada se vratite Kući u Prazninu, dolazite u veliko Skladište rešenja. Kakvo praktično mesto – Praznina koja povezuje problem sa njegovim rešenjem, Praznina koja je i uzrok problema i izvor rešenja! Zapravo, to mesto je zaista čudesno, jer ovdje nalazim krajnji uzrok svih problema i krajnji izvor svih rešenja. To je kao glavni ključ koji otvara unutrašnju tajnu svih mogućih rešenja problema.

Šta je unutrašnja tajna? Možda - dok ne želim probleme (želim da ih promenim u rešenja) i dok rešenja koja dobijam nikada ne ostaju zadovoljavajuća (možda se čak pretvore u nove probleme) - baš Ovde već imam ono što zaista želim. Prava i oslobađajuća tajna sakrivena ispod mojih problema je da - dok su na njihovom nivou samo delimično rešivi - Ovde, ispod i između i unutra, rešenje je savršeno. To rešenje je uvek na raspolaganju, Ovde, kad vidim Ko sam ja.

Ova vežba mi pomaže da razjasnim još jedno pitanje, a to je pitanje konflikta između moje lične volje i Božje volje. Kako da znam da je ono što želim ono što Bog želi? Da bih odgovorio na ovo pitanje, ponovo gledam napolje u moje ruke. Tamo napolju su problemi i rešenja, akcija, napor, snaga volje. Tamo napolju su sve želje i zadovoljstva mog života. Gledam niz moje ruke u Prostor između njih. Ovde nema želja, nema činjenja, nema volje: samo ’svesnost bez izbora’. Ove ruke se pružaju napolje u svet volje i akcije. Ne polaze iz moje glave, već iz ne-glave Boga. Ove ruke su Božje ruke i čine Božiju volju. I kao što Bog pomera levu i desnu, tako čini Bog, tamo napolju, sa problemima i rešenjima, jer su te dve stvari nerazdvojive, dva kraja klackalice koja se oslanja na nepokretnu osovinu Božje volje. Ono što stvarno želim zavisi od toga Ko sam, i kada pogledam Ovde, i spustim se dole bilo sa problema bilo sa rešenja do Božje glave, usklađujem svoju ličnu volju sa Božjom i kažem da i jednoj i drugoj. U tom trenutku, Bog živi i želi i radi kroz mene.

Dijagram predstavlja centralnu temu ovog eseja, a to je, po rečima Ramane Maharšija, da je rešenje mog problema da vidim Ko ga ima. Tu je olakšanje i savršenstvo. Tu je predaja, a ne rezignacija. Tu je, napokon, Božja volja, a ne moja. Kao dijagram, i vežba je mapa - pojednostavljena, uopštena i predstavlja samo pomoćno sredstvo. Ipak, u određenom smislu, to je i stvarno putovanje, jer, kada prelazim tu kratku distancu od problema kojim se bavim sve do Prostora bez problema ovde, ulazim u mjesto gdje je osnovno pitanje koje svi problemi postavljaju - Ko sam ja ? - rešeno.

Nastavite sa nekim drugim eksperimentom.

Nazad na vrh